Прича о томе како живот може да се промијени у трену

Прича Слободанке Станимировић из Сокоца показује нам да се живот у сваком тренутну може преокренути, те да су највриједније ствари оне које се новцем не могу купи.

У њеном случају и оно што је изгубила, али и оно што је добила. Изгубила је вид, а остварила се у улози мајке.

Током ратних дешавања Слободанка Станимировић из Сокоца са својим супругом нагазила је на мину. Након тешке борбе љекара, успјела је да остане жива са четири гелера у глави и слијепа. Од те 1994. почела је живот испочетка, живот у потпуном мраку.

„У моменту кад си био способан за све, са ниси ни за шта. Што је тешко помирити се с тим да више не видиш, да не можеш преко куће да кренеш, а да те неко не поведе“, каже Слободанка.

Њена борба да прихвати губитак вида трајала је двије године и то до периода када је остала другом стању.

"Кад сам остала трудна са сином Јованом, све сам муке и проблеме заборавила. Мени је све постало равно, за мене сав свијет као и ја. Више ми није био проблем што ли видим или не видим, јер ми смо 14 година били у браку дјеце нисмо имали. Увијек кажем Богу драгом хвала, ако је цијена та да добијем очи да добијем дијете, мислим да је већа цијена то дијете него моје очи“, наводи она.

Живот без вида подразумјевао је свакодневно учење – изнова и стрпљиво. Сваки корак, сваки предмет и сваки покрет морала је да запамти и осјети.

„ Полако крећи, памти гдје је шта, гдје шта остављам. Сваког момента мораш баш да будеш сконцентрисан“, прича Слободанка.

У свијету без свјетлости, Слободанка је пронашла начин да искаже своју креативност, бави се плетењем. Уз помоћ игле и конца ствара различите одјевне предмете.

„Плетем чарапе, папе, прслуке, мајице. Највише волим да плетем са неким мустрама, да то није чисто. Кад сам узела и кренула да плетем, не видим, али некако сам се у то уклопила као да то радим читав живот. Чини ми се кад бих видјела, ја бих тек онда гријешила", каже она.

Ни кућни послови Слободнки нису страни. Свакодневне обавезе обавља пажљиво и стрпљиво, прилагођавајући све свом начин живота. Велику помоћ у свему што ради има од супруга, који је на себе преузео оне послове које Слободанка не може да ради.

„Чистим, перем, пеглам, правих хљеб, пите, по неки колач, није ми тешко али опет све уз помоћ.“

Иако је живот без вида пун изазова Слободанка поручује да се упркос свему може живјети са осмјехом. Каже да сваки нови дан дочекује храбро и са пуно наде.

Животна прича наше саговорнице говори нам да често не знамо да цијенимо оно што имамо, те да нисмо ни свјесни колико смо богати, и онда када заборавимо на материјалне ствари.

(БН) Фото: БН