Суморна наша уставна стварност

Док чекамо посебну сједницу Народне скупштине Републике Српске, коју владајући режим најављује поводом најновије одлуке два члана (бошњачког и хрватског) Предсједништва БиХ којом су прегласали српског члана те институције у вези Комисије за заштиту националних споменика у БиХ, корисно је подсјетити нашу јавност на погрешну слику која се ствара о томе ко има коначну ријеч у оваквим случајевима.

Др Милан Благојевић 

Наиме, режим у Републици Српској се нарочито утркује у оваквим и овима сличним приликама тврдећи да ће се уставни спор ове врсте коначно ријешити у Народној скупштини, ако она двотрећинском већином гласова својих посланика потврди вето који српски члан Предсједништва БиХ стави на одлуку остала два члана Предсједништва којом је прегласан.

Нажалост, та тврдња није тачна, не одговара истини, јер у том случају коначну ријеч може имати Уставни суд БиХ, а не ентитетски парламент, из разлога на које ће бити указано у наставку овог текста.

Коријене тих разлога треба тражити у грешци коју је својевремено учинио Слободан Милошевић као апсолутни господар српске делегације током преговора у Дејтону 1995. године, јер је он у том својству пристао на оно што пише у Уставу БиХ у вези надлежности Уставног суда БиХ.

Дакле, он је пристао, а за њим и комплетна српска делегација, да у Уставу БиХ буде прописано (члан ВИ.3) да је:

Уставни суд БиХ једини надлежан да одлучује О БИЛО КОЈЕМ СПОРУ који се јавља по Уставу БиХ између БиХ и једног од ентитета.

Оваква одредба Устава БиХ даје, како видимо, крајњу надлежност Уставном суду БиХ да он одлучи о БИЛО КОЈЕМ СПОРУ ИЗМЕЂУ БиХ и ентитета, што значи да то може бити и спор између БиХ и Републике Српске о томе да ли је у складу са Уставом БиХ одлука Народне скупштине Републике Српске којом је та скупштина потврдила вето српског члана Предсједништва БиХ на одлуку остала два члана Предсједништва који су га прегласали, као што је случај са најновијом одлуком бошњачког и хрватског члана Предсједништва БиХ о именовању чланова Комисије за заштиту националних споменика у БиХ.

Да би Уставни суд БиХ дошао у ту позицију, да одлучује о таквом уставном спору, потребно је, каже Устав БиХ, само да један члан Предсједништва (у овом случају бошњачки или хрватски), или предсједавајући Савјета министара БиХ, или предсједавајући, односно замјеник предсједавајућег домова Парламента БиХ, или једна четвртина чланова било којег од домова Парламента БиХ, односно једна четвртина било којег од домова законодавног органа ентитета, покрене својим захтјевом такав уставни спор у Уставном суду БиХ.

У том случају Уставни суд БиХ, а не ентитетски парламент, има коначну ријеч, што значи да је, правно гледано, та одлука Уставног суда БиХ и у овим споровима крајња и коначна. 

А та одлука може бити таква да њоме Уставни суд БиХ прогласи неуставном одлуку Народне скупштине Републике Српске којом је подржан вето српског члана Предсједништва БиХ на одлуку остала два члана Предсједништва којом је прегласан, као у овом најновијем случају око именовања чланова Комисије за заштиту националних споменика у БиХ.

Тако, дакле, стоје ствари гледано из угла норми Устава БиХ. Стога овај текст не треба схватити као апологију свему томе, већ само као кратко подсјећање на то шта су они који су нас тада водили прихватили у Дејтону 1995. иако нису требали, јер су овакве одредбе о надлежности Уставног суда БиХ тада могле бити изостављене. 

Нажалост нису па сада имамо то што имамо, једну по Републику Српску суморну уставноправну стварност.

Пише: Др Милан Благојевић