Проф. др Ковачевић: Крађа избора као ситна корист и трајна штета

„Ако се избори довољно добро организују, народ и не мора да гласа.“

У свакој шали има мало шале. И пуно истине. Целокупан Балкан познат је у упоредној литератури као проблематично подручје за слободне и поштене изборе. Ипак, неки феномени тешко су објашњиви.

Покушаћу да објасним у наредним редовима како се крађа избора претворила — од кривичног дела до вести за три дана.

Како изгледа изборни процес у сусрет још једном октобру и редовним изборима.

Уједно ћу покушати да кажем шта је трајни проблем некажњивости и како Република Српска, Босна и Херцеговина могу покушати да изађу из овог апсурда који се зову избори.

Једно је сигурно: откад има избора, има и крађе избора. Могло би се рећи да су манипулације изборима претходиле и самом договору да се избори икада одрже.

Историја изборних процеса памти много, али оно чему сведочимо тешко се налази у литератури о изборима и партијама. Политичке елите бирају саме себе путем народа.

Ова парафраза из теорије елита (Шумпетер) говори о томе да политичке елите подешавају механизме како би се оне такмичиле за гласове народа, који није истински владар.

Ипак, моделски то има смисла — у пракси заиста изгледа као прва шала коју сам поменуо.

Како се краду избори?

Ово питање може да буде добар наслов за књигу. Начина је много и стално се усавршавају методе: злоупотреба јавних ресурса и функција, незаконито финансирање, куповина гласова, притисак на бираче, манипулације бирачким списком, фалсификовање исправа и потписа, гласање без било какве идентификације итд.

Низ је предугачак да би се уопште завршио.

Они који краду и варају увек су неколико корака испред оних који прате и надгледају. Могло би се рећи недостижна предност док кварљивог човека не замени паметна машина на бирачком месту. Већ у октобру можемо се надати да ће помоћ скупе технологије исправити неке преваре јефтиног човека.

Шта је највећи проблем крађе избора?

Рекло би се — некажњивост. Ако појединац направи калкулацију и за новац је спреман да изврши било какву превару на изборима, а након тога шансе да буде кажњен постану минималне, онда је његова рачуница — апсурдно, али прилично логична. Наравно, морал овде не игра никакву улогу.

Ако се таква радња понавља у недоглед, потврда некажњивости постаје још већа. Казни има, али су оне толико благе да опет том појединцу говоре да има смисла красти на изборима јер ће казна бити никаква или мала. 

Најбољи примери највећих крађа

Град Зворник је добар пример лоше праксе. Још 2004. године десило се поништавање избора на свим бирачким местима због великих неправилности. Од тада до данас, готово да није било избора без великих неправилности.

Ипак, ситуација којој смо сведочили на претходним изборима за Предсједника Републике Српске захтева посебан осврт. Реч је о ситуацији у којој сазнајемо да је на појединим бирачким местима било више од 50% фалсификованих потписа (Бакалар, ЦИК, 19.1.2026). Дакле, анализа дела изборног материјала у једној просторији показала је да је било 83 бирача, а да је гласало укупно 39 људи — 44 потписа су фалсификати.

Сви релевантни извештаји (ТИ, ОСЦЕ/ОДИХР) показали су да су графолошка вештачења јасно утврдила фалсификоване потписе на више бирачких места. Захтевана је истрага; оглашавале су се различите институције; ЦИК је послао доказе надлежним тужилаштвима... Епилога још нема.

Флоскула каже: „Правда је спора, али достижна.“

Да апсурд буде још већи, у неким случајевима (нпр. случај Омеровић, Грахић, Ђулић – избори 2022, Зворник/Клиса) пресуда је донета две године после избора — али условна: у наредне две односно четири године не смеју починити ново кривично дело.

Сва тројица су потписала споразум о признању кривице и тако себи олакшала при изрицању казне. Неки од њих ће већ на изборима у октобру моћи поново да буду у бирачким одборима.

Овај случај није био за наук, па су се ове масовне преваре поновиле. Споразуми о признању кривице у случајевима изборних превара су честа појава (низ случајева у Брчко Дистрикту итд.).

Случај Брчко Дистрикта је занимљив јер смо имали вест да је сваки шести одборник починитељ кривичног дела (после избора 2024). То значи да они, изабрани од народа, из скупштинских клупа контролишу рад оних који треба да их туже и суде им.

Што је написао Јерговић пре неколико дана: неслободан свет увек гласа за оне који туку, против оних које туку.

Дакле, феномен је јасан — ради се о масовној појави: многи знају да чине кривично дело, али само неки буду ухваћени, само неки одговарају пред судом и само неки буду осуђени.

Сви у глас признају кривицу јер је то добар правнички савет да казна буде блажа. С обзиром на то да у бирачким одборима седе различити представници политичких партија, људи различитог материјалног статуса, образовања и запослења — последице нису исте иако су индивидуалне.

Одговорност појединаца је важна, али не и довољна да се ланац крађе прекине. Истрага би имала смисла ако би водила до оних који су такво деловање организовали.

Очигледно је реч о организованом деловању које се редовно понавља, које је нелегално финансирано и за које постоји план (стратегија) да се задовоље потребе наручилаца дела — политичких партија и кандидата. Сви су елементи из дефиниције појма организованог криминала присутни.

Недосмилено, уместо демократије имамо клептократију (κλέπτω (клéптō) – красти, именица κλέφτης (клéфтис) — лопов), која у нашем случају почиње на изборима. Систем заснован на крађи и отимању има само три циља: да украде, да сачува украдено и да избегне одговорност за крађу.

Владавина лопова доноси њима ситне, тренутне користи и трајну штету за будуће генерације. Превелика цена за премалу корист. Јер шта су милиони и милијарде марака, ако немате народ и државу. Владавина лопова води нестанку државе.

Како то утиче на друштво и државу?

Да не бисмо залазили у правничке теме о спорости судских процедура и неефикасности казнене политике, говорићу о већим последицама по друштво и државу. Последице су, наравно, несагледиве и могу се видети у квалитету школства, здравства, безбедности, социјалне заштите итд.

Оно што пак постаје трајна последица јесте неповерење у систем. Из неповерења у изборе долази неповерење у институције, па самим тим и у целокупан систем.

У овом процесу грађани нису наивни и без одговорности; њихова улога је значајна — улазе у ланац коруптивне, криминалне мреже и постају део процеса који доноси трајну штету. Ипак, кроз овај процес настају устаљени обрасци понашања који се са избора преносе на све институције у систему.

Када се понавља иста превара, без превелике штете за починиоце, тада се шаље порука да је све дозвољено.

Ако престајемо да верујемо у изборе, престајемо да верујемо и лекару, учитељу, полицајцу, судији, и то нас води да престајемо да верујемо колеги, комшији, сестри и брату. Тада друштво престаје да постоји.

Када поверење колабира, политика се претвара у борбу за опстанак уместо у напор за побољшање друштва (Иван Крастев). Избори у Босни и Херцеговини често личе на борбу за опстанак или имају једноставну поруку: „Ко не уђе у владу, ићи ће у затвор.“

А шта ради политичка елита у овом систему — она подстиче тзв. стратегију излаза. Идеја је да свако ко није задовољан треба да оде; уместо „гласања рукама“, њима више одговара „гласање ногама“.

То је стратегија коју су најбоље спровели јер су успели да победе и да многи оду трајно из земље.

Порука коју носе избори је врло јасна — све изгледа скупље него што треба да буде. Просечан човек не зна колико кошта изборна кампања, али зна да све што види у кампањи, у медијима и на улици, кошта много више.

Све што види плаћено је незарађеним новцем и није оправдано по закону. Мануел Кастелс види ово као суштински корен неповерења у институције који назива „суноврат“. И ми, као и велики део западних демократија, заиста живимо суноврат система, институција, друштва и међуљудских односа. Држава не постоји, друштво је разорено.

Ако и грађани сносе одговорност, иста аболиција не важи ни за интелектуалну елиту. Појединачна критика, неки текст и упаковане форме које нешто кажу, а никога не наљуте, заиста су премали допринос борби против система који се урушава. Премало је један текст за оволики проблем.

Може се само закључити стиховима Ђорђа Балашевића: „…соррy, матори, криви смо ми који смо ћутали…“

Наставиће се… до октобра и од октобра.

Пише: проф. др Деспот Ковачевић, Факултет политичких наука Београд