Благојевић: Потонуће овдашње адвокатуре и правосуђа

Колико је адвокатура у Републици Српској девалвирала себе и правно и етички доказује нам примјер од неки дан.

Др Милан Благојевић 

Истина, ради се о случају који је правоснажно пресуђен прије нешто више од три године, када је, како је 6. марта 2023. године објавило више домаћих медија, један адвокат у кривичном поступку у Окружном суду у Бањалуци  осуђен на казну затвора од шест мјесеци и новчану казну од пет хиљада КМ зато што је, према писању медија који се позивају на наведену пресуду, у том случају са поступајућим судијом Основног суда у Бањалуци у извршном судском поступку продаје станова јавним надметањем: 

"договарао детаље око провођења поступка јавног надметања, а све с циљем да буде изабран као најповољнији понуђач и купи шест некретнина знатно испод њихове процијењене вриједности".

За ово кривично дјело је осим тог адвоката кривим проглашен и судија, који је признао кривицу, те је судија осуђен на годину затвора и 40.000 КМ новчане казне.

За суноврат овдашње адвокатуре, а и правосуђа, нису важна имена адвоката и судије из овог случаја.

Због тога их и не наводим у овом тексту, јер је умјесто њих битан образац понашања Адвокатске коморе Републике Српске, који говори колико је та професија правнички и етички крахирала, као уосталом и овдашње правосуђе.

Наиме, Законом о адвокатури Републике Српске прописано је (члан 107. тачка 7) да од дана правоснажности пресуде надлежног суда адвокату престаје право (дакле мора престати, а не да може престати) на бављење адвокатуром: "у случају осуде за кривично дјело које га чини недостојним за бављење адвокатуром".

Из ове императивне законске одредбе је јасно да за њено извршење у сваком конкретном случају није важно да ли је адвокат кривично дјело за које је осуђен учинио у својству адвоката или у неком другом својству. Другим ријечима, није закон у наведеној одредби прописао да се мора радити о кривичном дјелу учињеном у обављању адвокатског посла.

Умјесто тога закон цитираном одредбом захтијева да адвокату мора престати право на бављење адвокатуром ако је осуђен за кривично дјело које га чини недостојним за бављење адвокатуром, што значи без обзира на то је ли то дјело учинио као адвокат или изван те професије.

Нажалост, Извршни одбор Адвокатске коморе Републике Српске је у овом случају одлучио, супротно наведеној одредби Закона о адвокатури Републике Српске, да је, како је неки дан објавио Портал Цапитал,  тај адвокат у случају за који је осуђен кривичном пресудом:

"наступао као физичко лице, а не као адвокат те да због тога нема разлога за искључење из коморе".

И управо ту, на овом мјесту, избија на видјело сав сумрак овдашње адвокатуре, њена спремност да извитопери смисао и циљ наведене одредбе Закона о адвокатури Републике Српске, о чему сада ћуте адвокати којима су иначе, у другим случајевима невезаним за адвокатуру, пуна уста позивања на потребу владавине закона.

Али, овдје избија на површину и мрак у којем се већ одавно налази и правосуђе у Републици Српској. И он је, тај мрак, у овом случају избио на видјело, што се види из висине затворске казне коју је изрекло адвокату.

Наиме, кад га је суд већ осудио што је са судијом "договарао детаље око провођења поступка јавног надметања, а све с циљем да буде изабран као најповољнији понуђач и купи шест некретнина знатно испод њихове процијењене вриједности", онда елементарно судијско знање о владавини права и о етичком односу, налаже да не може тог судију суд осудити на годину затвора, а да онога с ким је судија радио такву незакониту работу осуди на дупло мању казну затвора.

Е ту, на том мјесту, видимо суд(иј)ску перверзију, уз услов да је повежемо са оним што прописује члан 107. тачка 8) Закона о адвокатури Републике Српске. Том тачком је прописано да адвокату престаје право на бављење адвокатуром "у случају осуде за кривично дјело на безусловну казну затвора у трајању дужем од шест мјесеци".

Дакле, да је суд у овом случају поступао једнако и према адвокату и према судији, па да је и адвоката осудио затворском казном какву је изрекао судији, или било којом затворском казном мањом од једне године, али већом од шест мјесеци, у том случају би адвокату морало престати право на бављење адвокатуром.

Међутим, суд управо то није хтио да учини, већ је урадио сасвим супротно од онога што су му налагали и закон и основна људска, а не само професионална судијска етика.

Зато је овај случај један из низа примјера колико нам је потонула не само адвокатура и правосуђе, већ и колико смо потонули ми у цјелини.

Др Милан Благојевић