Зашто Србија и Црна Гора не могу да нађу заједнички језик?

Присуствујемо ли новом удаљавању Србије и Црне Горе или је реч о решивим проблемима? Последњих неколико дана поново је показало да нешто шкрипи на релацији Београд–Подгорица. Рекло би се да између Србије и Црне Горе не би требало да буде лоших односа.

Пише: Проф. др Деспот Ковачевић

Међутим, у претходном периоду бележимо пад поверења између лидера, оштрије изјаве и удаљавање позиција. За грађане обе земље ово није задовољавајући ниво институционалне сарадње, али је свакако реч о односима које политика може да нарушава, али не и да раскине. Многи посматрачи мисле да је реч о још једној политичкој ујдурми, али у односима Србије и Црне Горе постоје тачке спорења које не треба игнорисати јер ће трајно одређивати односе две земље.

Промене након избора 2020. године биле су благотворне за, до тада, потпуно удаљене позиције званичних Београда и Подгорице. Ипак, нова струјања у црногорској политици показују да постоји низ отворених питања која представљају камен спотицања за добре односе. Важно је да одвојимо стварне проблеме од кампањских догађаја који служе креирању јавног мњења. Шта су стварни проблеми у српско-црногорским односима?

НАЈВЕЋА ПРЕПРЕКА ДОБРИМ ОДНОСИМА - ПРИЗНАЊЕ НЕЗАВИСНОСТИ КОСОВА

Без сумње, најважнија тачка спорења јесте признање независности Косова од стране Црне Горе. Такав чин Црна Гора није смела себи да дозволи, а да не очекује озбиљне последице по односе са Србијом. Званични Београд то доживљава као директно супротстављање државним и националним интересима. Међутим, овде је реч и о тадашњој власти Црне Горе, која је ишла мимо већинског става својих грађана.

Често се у црногорским медијима истиче став да се „Црна Гора дели око питања признања Косова“. Доступни подаци из 2008. године говоре нешто друго – поделе нема, већ постоји апсолутно доминантан став против признања. Поједина истраживања говорила су о чак 85 одсто грађана Црне Горе који су били против признања Косова. Каснија истраживања нису рађена, а данас се на то гледа као на решено питање, иако верујем да се број противника независности Косова није значајно променио.

Наивна су била очекивања да ће по овом питању доћи до промене са променом власти у Подгорици, првенствено зато што је у међувремену Црна Гора постала чланица НАТО-а. То је још један од најважнијих фактора који не дозвољава да се „курс“ политике самостално и значајно мења.

Ипак, политичари који су дошли на власт нису се значајно бавили овим питањем. Из Београда се ова чињеница често истиче као аутоматски одговор на сваку примедбу о унутрашњем мешању. Ово питање је нерешиво и представља непремостиву разлику, али би тако пре свега требало да га тумаче званичници када говоре о односима две државе.

С једне стране, Београд може да прихвати ову чињеницу и да на том нивоу развија сарадњу. Србија је претходних година имала добре односе са државама попут Мађарске или Француске, које су признале независност Косова. Оне, наравно, нису адекватан пример за поређење са Црном Гором, али показују да се добри политички односи могу градити упркос непремостивим разликама по важним питањима.

Црна Гора, пак, мора значајно да води рачуна о овом питању и својим потезима, јер је реч о директном мешању у унутрашње ствари једне земље са којом има дугу заједничку историју, испреплетане друштвено-политичке односе и, што је најважније, неминовност сарадње са Србијом. Ову чињеницу најбоље је разумео премијер Дритан Абазовић, који је био неколико нивоа изнад свих премијера пре и после њега у разумевању важности добрих односа Црне Горе са суседним државама.

СЛАВИ ЛИ ЦРНА ГОРА ОЛУЈУ?

Претходних дана односе је узбуркало присуство црногорске делегације на прослави Олује. Иако ово није први пут, сада је изазвало нове контроверзе на релацији председник–премијер. Црна Гора од 2016. године шаље делегацију у Книн на хрватско обележавање и прославу Олује.

Председник Црне Горе Јаков Милатовић истакао је да то није била државна обавеза и да добри односи са Хрватском не значе обавезу учешћа на догађају који вређа значајан број грађана Црне Горе. Премијер Спајић се на то оглушио.

Стигло је и доста негативних реакција из Србије, укључујући реакције највиших званичника.

Прошло је десет година откако Црна Гора шаље своју делегацију, али би став Јакова Милатовића свакако био значајан корак ка бољим односима Београда и Подгорице уколико би постао политичка пракса. Ако, пак, Црна Гора слави Олују или поштује њено обележавање због добрих односа са Хрватском, онда можемо рећи да имамо још једну непремостиву разлику између Србије и Црне Горе.

НАТО КАО ПРЕПРЕКА и ЕУ КАО ПРОСТОР ЗА САРАДЊУ

Ставови јавног мњења у Црној Гори дуго су показивали: да чланству у ЕУ, не чланству у НАТО-у и не независности Косова. Тадашња власт урадила је све супротно. Наравно, није рекла „не“ Европској унији, али није успела да оствари тај циљ, док је остварила циљеве које грађани нису желели. Ипак, од 2020. године Црна Гора великим корацима иде ка ЕУ. Прва је земља у региону која је близу циља. Уколико би ушла у ЕУ, била би још једна земља која би са Србијом требало да решава спорна питања у оквиру европских интеграција Србије. Између осталог, и то је још један разлог да односи две земље буду на знатно вишем нивоу. ЕУ оквир представља добар простор за решавање проблема. НАТО не отвара нова питања, али није ни потенцијал за развој сарадње Србије и Црне Горе.

МЕШАЊЕ У УНУТРАПЊА ПИТАЊА - НЕПОТРЕБНО ПОДИЗАЊЕ ТЕНЗИЈА

Са црногорске стране, домаћи политичари и медији мешање у унутрашња политичка питања представљају као озбиљан изазов за односе са Србијом. Званичници и политички актери из обе земље често коментаришу стање у друштву, идентитетске теме, па и односе међу странкама у суседној држави. Ово је знатно израженије у Србији, али ни у Црној Гори не мањка вести и коментара о Србији. Важан фактор представља и то што медији из Србије имају значајан утицај на читав регион, а посебно на Црну Гору.

С друге стране, у црногорским и регионалним медијима иступају аналитичари – многи од њих и као агитатори – из Црне Горе, који прилично пристрасно учествују у анализама стања у Србији. О тим темама оглашавају се и политичари. Управо се претходних дана догодило да се коментаришу истраживања јавног мњења у Црној Гори. Такве поруке некада могу бити доживљене као подршка демократским процесима, али и као притисак или покушај утицаја. Стабилни односи захтевају уздржаност, поштовање суверенитета и јасну разлику између легитимне сарадње и политичког уплитања.

Уздржаност обе стране била би корисна за смањење овог проблема. Мешање у унутрашња питања може бити и вештачки креиран проблем, а на политичарима је да такву лажну симулацију избегавају. Ово видим као реликт претходног режима у Црној Гори, којем је за изградњу државе био потребан отклон од Београда и креирање „страха од непријатеља“ који суштински не постоји.

Упркос разликама које постоје, тешко се може доказати да Србија ради против суверенитета Црне Горе. Са друге стране, Србија има своје легитимне интересе у Црној Гори, пре свега када је реч о припадницима српске заједнице.

Јавност у Црној Гори мора се навићи на чињеницу да друге државе имају своје интересе у Црној Гори. Оно што је остало од претходне власти, а садашња власт је у значајној мери прихватила, јесте став да све земље могу имати своје интересе у Црној Гори осим Србије.

Утицај страних амбасадора на формирање владе и избор министара често је већи од легитимног утицаја који произлази из бирачког тела и потреба Црне Горе.

Србија би у овим односима морала да рачуна на проблем „мешања у унутрашња питања“ и да се са много више такта бави српском заједницом у Црној Гори, али има пуно право да креира политике према Србима у Црној Гори. На крају, то је и уставна обавеза сваке власти у Србији.

СТВАРНИ РИЗИЦИ и ЛАЖНЕ ПРЕПРЕКЕ

Организовани криминал и деловање криминалних кланова представљају заједнички безбедносни ризик за Србију и Црну Гору. Криминалне мреже не познају државне границе и могу да користе политичке, пословне и безбедносне слабости у обе земље. Кланови из Црне Горе у великој мери преносе своје криминалне сукобе у Србију. Ово питање представља један од приоритета и пружа велики простор за сарадњу институција, уколико постоји добра воља да се оно решава.

С друге стране, робовање истраживањима јавног мњења и коришћење расположења јавности за продубљивање подела служе прикупљању политичких поена. Одговорна политика требало би да смирује тензије, а не да их додатно производи.

Ако Србија и Црна Гора желе да решавају своје проблеме, имају јасан избор: заједничку борбу против стварног ризика у виду криминалних кланова и одговорну политику, без подилажења јавности, посебно њеном гласном делу који је често у мањини.

Остају важна питања која су решива, али нису решена – пре свега статус српског језика у Црној Гори. Попис је показао јасну чињеницу: 43 одсто грађана Црне Горе говори српским језиком. То је најзаступљенији језик у Црној Гори. Власти Црне Горе могу да игноришу ову чињеницу, али би то представљало наставак дискриминаторне политике према великој националној заједници и готово половини становништва које говори српским језиком.

У односима Србије и Црне Горе стално се дешавају ексцеси и инциденти. Они можда доносе поједине краткорочне користи, али наносе трајну штету. Не постоји вага која би показала да је та краткорочна корист важнија од трајне штете. Односи су на великом тесту, а многе шансе су пропуштене. Јаков Милатовић је, након избора за председника, своју прву званичну посету имао у Београду.

Тада је наглашена важност обнове дипломатских односа и решавања питања амбасадора у обе земље. Било је неприхватљиво да Црна Гора нема амбасадора у Београду, а Србија амбасадора у Подгорици. Ово питање није брзо решено, али се на крају дошло до решења: обе државе изабрале су амбасадоре и самим тим показале колико им је овај потез важан. Разлике које постоје морају се превазилазити. Одговорност је на носиоцима власти.

За БН ТВ портал:

Деспот Ковачевић, професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београд