Политички земљотрес у Њемачкој може да уздрма и Балкан

Успех Алтернативе за Немачку више није вест. Постао је реалност са којом се суочавају Немачка, али и цела Европа.

Традиционалне немачке партије су у драстичном паду, кризе су надјачале немачки раст, а Немци више не верују политичарима.

Потреси који се дешавају дрмају целу Европу, а значајно ће се осетити и на Балкану.

Деценијама уназад кључне немачке партије — десни ЦДУ/ЦСУ и леви СПД — освајале су укупно између 75 и 90 одсто гласова немачких бирача. Први пут у историји, на изборима 2025. године, освојиле су мање од 50 одсто гласова.

У недељама које су уследиле, ове партије претрпеле су нове поразе и налазе се на историјском минимуму. За то време расле су партије крајње деснице, попут АфД-а, и крајње левице, попут Дие Линке.

Ниједан немачки канцелар никада није деловао тако поражено као Фридрих Мерц пре неколико дана, када је узвикнуо „катастрофа“ и тиме објаснио све што се догодило на изборима у две покрајине.

Први пут од настанка, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) није прешла изборни цензус у једној немачкој покрајини. Рекло би се да више нема „немачке стабилности“ и да је дошло „ново доба“.

Откуд АфД у Немачкој? Немачка политичка елита је поражена.

Није успела да понуди одговоре на важне проблеме, а добрим делом је тим проблемима и „кумовала“.

Однос према мигрантима, одустајање од руског гаса и велика средства намењена подршци Украјини произвели су у Немачкој економске, социјалне, безбедносне и политичке проблеме.

АфД се појавио као бескомпромисни критичар система и свих партија, са наглашеном искључивошћу према мигрантима.

Већ годинама АфД-у се приписују епитети десничарске, екстремно десничарске, радикално десне, фашистичке, неонацистичке и друге политичке одреднице.

Ипак, кључна реч је десни популизам. Талас популизма проширио се Европом, а у немачком историјском контексту то је црвени аларм.

Целокупан популистички раст темељи се на кључној подели на „нас“ и „њих“. „Ми“ смо прави народ, а „они“ су лажна елита, све политичке партије, сви политичари и целокупан систем.

„Десно од ЦДУ/ЦСУ не сме постојати демократски легитимисана партија“, рекао је Франц Јозеф Штраус, наглашавајући да је умерено десна политика брана десним и тоталитарним тенденцијама у Немачкој.

Када је АфД ушао у Бундестаг, било је јасно да је са том фразом готово. Данас је АфД најјача појединачна политичка партија у Немачкој.

Политички актери ипак не желе да прихвате АфД као потенцијалног партнера и политичку реалност. АфД је постао и реална опасност по демократски политички систем у Немачкој.

АфД има „ефикасну“ формулу: једноставна решења за компликоване проблеме. Наравно, та решења често се косе са свим вредностима Европске уније, али и са политикама етаблираним на Западу.

Оно што, међутим, додатно изазива бојазан јесу екстремни ставови који би битно уздрмали немачку политику вођену последњих деценија.

У датом тренутку АфД предлаже ригорозне мере против миграција, повратак руским енергентима и дијалогу са Русијом, заустављање приступања Украјине Европској унији и прекид помоћи Украјини.

Већа последица по политички систем Немачке од самих резултата АфД-а јесте то што друге партије прихватају његов наратив.

Поједине се том наративу прилагођавају, док га друге негирају — али АфД је кључна тема и сви коментаришу оно што он говори. Канцелар Мерц је највише „насео“ на причу АфД-а и почео да прилагођава свој политички приступ његовим ставовима.

Мерц је најавио велика улагања у војну индустрију, значајно променио миграциону политику и почео да указује на важност унутрашње политике. Ипак, проблем лежи у томе што је, шта год да изговори, АфД то већ рекао још снажније.

У трци са АфД-ом, по његовим правилима, сигурно ћете изгубити. Други проблем је у томе што систем и све партије одбијају било који вид сарадње са АфД-ом, што додатно производи његову „изузетност“, сада већ и за велики број бирача.

Немачки политички и партијски систем сигурно би ограничио АфД, али ово искључивање одговара и самом АфД-у, јер је његов раст заснован на негацији свих других актера.

Како ће ова промена утицати на фрагилне односе на Балкану? Немачка је земља са највећим утицајем на распад Југославије и транзиционе процесе. Не постоји важнији политички процес у региону у којем Немачка нема улогу.

Немачка спољна политика увек има своје интересе на овом простору. Не постоји изборни манифест било које немачке партије у којем се не помињу државе настале распадом Југославије.

Клаус Кинкел је у име Немачке потписао Дејтонски споразум. Два пута смо имали високог представника из Немачке, а сви остали били су подржани од Немачке.

Меркелова је била „Мутти“ Немцима, али и политичарима у региону — посредно је утицала на смене и изборе нових лидера.

Скоро све прогнозе говоре да Мерц неће остати до краја мандата, иако је изричит у томе да неће поднети оставку. Ипак, пред нама су два сценарија: коалиција свих могућих противника АфД-а или победа АфД-а.

Први сценарио већ имамо, али ако се настави тренутно прилагођавање, можемо очекивати велике резове у немачкој политици.

Без обзира на то ко буде чинио будуће владе Немачке, ако се усвоји образац АфД-а, Балкан ће осетити битне промене. Истакао бих три кључне промене које могу озбиљно да уздрмају регион:

Нема проширења ЕУ. Досадашња немачка политика била је наклоњена проширењу Европске уније; то више не можемо очекивати. АфД-ов приступ спољној политици полази од евроскептичног става и противи се проширењу Европске уније.

Лидерка АфД-а рекла је у једном интервјуу да улазак Србије у ЕУ под постојећим условима „не би био добар ни за Србију, ни за Немачку, ни за Европу“.

Општи став јесте да проширења неће бити, без обзира на то да ли је реч о земљама Западног Балкана или о другим државама — Украјини, Молдавији и Грузији.

Трансакциони приступ заснован на интересу. Досадашња немачка политика била је усмерена на издвајање значајних средстава за земље региона и њихов развој; то више не можемо очекивати.

Трансакциони приступ АфД-а, налик Трамповом приступу, заснива се на огољеном интересу. Политика АфД-а јасно је оријентисана ка искључивом националном интересу Немаца, без освртања на потребе уједињене Европе или на било који други принцип суверенистичке политике.

Рекло би се да је ово карактеристика многих покрета овог таласа и да је на сцени својеврсно слепило према великим вредностима које су устоличиле Европску унију.

Без гаранта мира. Ако све буде ишло у овом правцу, Немачку неће занимати регионални конфликти нити ће трошити своје ресурсе као гарант мира у Босни и Херцеговини, Македонији и Србији (Косову и Метохији).

Ако изостане немачка заинтересованост за мир у региону, изостаће и целокупна европска заинтересованост. Америку већ не занима ово питање.

Остаје да се пресаберемо и схватимо да, ако нема ових гараната, питање мира остаје искључиво питање односа народа и држава на Балкану. Рекло би се да је пред нама велики изазов.

Остаје да видимо да ли ће владати АфД или ће кључни актери преузети логику АфД-а. Ниједан од ових сценарија не доноси добро региону Западног Балкана.

Поремећаји немачке стабилности битно утичу на поремећаје односа у региону.

Јасно је да српским ушима прија да чују како независност Косова није „легитимна“, како то каже АфД, али тешко је рећи да ли из тога проистиче нека битна одлука која ће покренути позитивне промене за српски национални интерес или заједнички интерес целог региона.

Политика АфД-а не нуди ништа региону осим огољеног немачког интереса. Скептици би рекли да је и сада у питању немачки интерес, али уз тај интерес долазе многе погодности за регион и све земље појединачно, у виду економских инвестиција, развојних пројеката и бриге за мир на Балкану.

Проф. др Деспот Ковачевић