Politički zemljotres u Njemačkoj može da uzdrma i Balkan

Uspeh Alternative za Nemačku više nije vest. Postao je realnost sa kojom se suočavaju Nemačka, ali i cela Evropa.

Tradicionalne nemačke partije su u drastičnom padu, krize su nadjačale nemački rast, a Nemci više ne veruju političarima.

Potresi koji se dešavaju drmaju celu Evropu, a značajno će se osetiti i na Balkanu.

Decenijama unazad ključne nemačke partije — desni CDU/CSU i levi SPD — osvajale su ukupno između 75 i 90 odsto glasova nemačkih birača. Prvi put u istoriji, na izborima 2025. godine, osvojile su manje od 50 odsto glasova.

U nedeljama koje su usledile, ove partije pretrpele su nove poraze i nalaze se na istorijskom minimumu. Za to vreme rasle su partije krajnje desnice, poput AfD-a, i krajnje levice, poput Die Linke.

Nijedan nemački kancelar nikada nije delovao tako poraženo kao Fridrih Merc pre nekoliko dana, kada je uzviknuo „katastrofa“ i time objasnio sve što se dogodilo na izborima u dve pokrajine.

Prvi put od nastanka, Hrišćansko-demokratska unija (CDU) nije prešla izborni cenzus u jednoj nemačkoj pokrajini. Reklo bi se da više nema „nemačke stabilnosti“ i da je došlo „novo doba“.

Otkud AfD u Nemačkoj? Nemačka politička elita je poražena.

Nije uspela da ponudi odgovore na važne probleme, a dobrim delom je tim problemima i „kumovala“.

Odnos prema migrantima, odustajanje od ruskog gasa i velika sredstva namenjena podršci Ukrajini proizveli su u Nemačkoj ekonomske, socijalne, bezbednosne i političke probleme.

AfD se pojavio kao beskompromisni kritičar sistema i svih partija, sa naglašenom isključivošću prema migrantima.

Već godinama AfD-u se pripisuju epiteti desničarske, ekstremno desničarske, radikalno desne, fašističke, neonacističke i druge političke odrednice.

Ipak, ključna reč je desni populizam. Talas populizma proširio se Evropom, a u nemačkom istorijskom kontekstu to je crveni alarm.

Celokupan populistički rast temelji se na ključnoj podeli na „nas“ i „njih“. „Mi“ smo pravi narod, a „oni“ su lažna elita, sve političke partije, svi političari i celokupan sistem.

„Desno od CDU/CSU ne sme postojati demokratski legitimisana partija“, rekao je Franc Jozef Štraus, naglašavajući da je umereno desna politika brana desnim i totalitarnim tendencijama u Nemačkoj.

Kada je AfD ušao u Bundestag, bilo je jasno da je sa tom frazom gotovo. Danas je AfD najjača pojedinačna politička partija u Nemačkoj.

Politički akteri ipak ne žele da prihvate AfD kao potencijalnog partnera i političku realnost. AfD je postao i realna opasnost po demokratski politički sistem u Nemačkoj.

AfD ima „efikasnu“ formulu: jednostavna rešenja za komplikovane probleme. Naravno, ta rešenja često se kose sa svim vrednostima Evropske unije, ali i sa politikama etabliranim na Zapadu.

Ono što, međutim, dodatno izaziva bojazan jesu ekstremni stavovi koji bi bitno uzdrmali nemačku politiku vođenu poslednjih decenija.

U datom trenutku AfD predlaže rigorozne mere protiv migracija, povratak ruskim energentima i dijalogu sa Rusijom, zaustavljanje pristupanja Ukrajine Evropskoj uniji i prekid pomoći Ukrajini.

Veća posledica po politički sistem Nemačke od samih rezultata AfD-a jeste to što druge partije prihvataju njegov narativ.

Pojedine se tom narativu prilagođavaju, dok ga druge negiraju — ali AfD je ključna tema i svi komentarišu ono što on govori. Kancelar Merc je najviše „naseo“ na priču AfD-a i počeo da prilagođava svoj politički pristup njegovim stavovima.

Merc je najavio velika ulaganja u vojnu industriju, značajno promenio migracionu politiku i počeo da ukazuje na važnost unutrašnje politike. Ipak, problem leži u tome što je, šta god da izgovori, AfD to već rekao još snažnije.

U trci sa AfD-om, po njegovim pravilima, sigurno ćete izgubiti. Drugi problem je u tome što sistem i sve partije odbijaju bilo koji vid saradnje sa AfD-om, što dodatno proizvodi njegovu „izuzetnost“, sada već i za veliki broj birača.

Nemački politički i partijski sistem sigurno bi ograničio AfD, ali ovo isključivanje odgovara i samom AfD-u, jer je njegov rast zasnovan na negaciji svih drugih aktera.

Kako će ova promena uticati na fragilne odnose na Balkanu? Nemačka je zemlja sa najvećim uticajem na raspad Jugoslavije i tranzicione procese. Ne postoji važniji politički proces u regionu u kojem Nemačka nema ulogu.

Nemačka spoljna politika uvek ima svoje interese na ovom prostoru. Ne postoji izborni manifest bilo koje nemačke partije u kojem se ne pominju države nastale raspadom Jugoslavije.

Klaus Kinkel je u ime Nemačke potpisao Dejtonski sporazum. Dva puta smo imali visokog predstavnika iz Nemačke, a svi ostali bili su podržani od Nemačke.

Merkelova je bila „Mutti“ Nemcima, ali i političarima u regionu — posredno je uticala na smene i izbore novih lidera.

Skoro sve prognoze govore da Merc neće ostati do kraja mandata, iako je izričit u tome da neće podneti ostavku. Ipak, pred nama su dva scenarija: koalicija svih mogućih protivnika AfD-a ili pobeda AfD-a.

Prvi scenario već imamo, ali ako se nastavi trenutno prilagođavanje, možemo očekivati velike rezove u nemačkoj politici.

Bez obzira na to ko bude činio buduće vlade Nemačke, ako se usvoji obrazac AfD-a, Balkan će osetiti bitne promene. Istakao bih tri ključne promene koje mogu ozbiljno da uzdrmaju region:

Nema proširenja EU. Dosadašnja nemačka politika bila je naklonjena proširenju Evropske unije; to više ne možemo očekivati. AfD-ov pristup spoljnoj politici polazi od evroskeptičnog stava i protivi se proširenju Evropske unije.

Liderka AfD-a rekla je u jednom intervjuu da ulazak Srbije u EU pod postojećim uslovima „ne bi bio dobar ni za Srbiju, ni za Nemačku, ni za Evropu“.

Opšti stav jeste da proširenja neće biti, bez obzira na to da li je reč o zemljama Zapadnog Balkana ili o drugim državama — Ukrajini, Moldaviji i Gruziji.

Transakcioni pristup zasnovan na interesu. Dosadašnja nemačka politika bila je usmerena na izdvajanje značajnih sredstava za zemlje regiona i njihov razvoj; to više ne možemo očekivati.

Transakcioni pristup AfD-a, nalik Trampovom pristupu, zasniva se na ogoljenom interesu. Politika AfD-a jasno je orijentisana ka isključivom nacionalnom interesu Nemaca, bez osvrtanja na potrebe ujedinjene Evrope ili na bilo koji drugi princip suverenističke politike.

Reklo bi se da je ovo karakteristika mnogih pokreta ovog talasa i da je na sceni svojevrsno slepilo prema velikim vrednostima koje su ustoličile Evropsku uniju.

Bez garanta mira. Ako sve bude išlo u ovom pravcu, Nemačku neće zanimati regionalni konflikti niti će trošiti svoje resurse kao garant mira u Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Srbiji (Kosovu i Metohiji).

Ako izostane nemačka zainteresovanost za mir u regionu, izostaće i celokupna evropska zainteresovanost. Ameriku već ne zanima ovo pitanje.

Ostaje da se presaberemo i shvatimo da, ako nema ovih garanata, pitanje mira ostaje isključivo pitanje odnosa naroda i država na Balkanu. Reklo bi se da je pred nama veliki izazov.

Ostaje da vidimo da li će vladati AfD ili će ključni akteri preuzeti logiku AfD-a. Nijedan od ovih scenarija ne donosi dobro regionu Zapadnog Balkana.

Poremećaji nemačke stabilnosti bitno utiču na poremećaje odnosa u regionu.

Jasno je da srpskim ušima prija da čuju kako nezavisnost Kosova nije „legitimna“, kako to kaže AfD, ali teško je reći da li iz toga proističe neka bitna odluka koja će pokrenuti pozitivne promene za srpski nacionalni interes ili zajednički interes celog regiona.

Politika AfD-a ne nudi ništa regionu osim ogoljenog nemačkog interesa. Skeptici bi rekli da je i sada u pitanju nemački interes, ali uz taj interes dolaze mnoge pogodnosti za region i sve zemlje pojedinačno, u vidu ekonomskih investicija, razvojnih projekata i brige za mir na Balkanu.

Prof. dr Despot Kovačević