Друг писао Додику: "Ђе си земо, што се правиш луд"!?

-Здраво земо! Сјећаш се тог пријатељског ословљавања? Тако су мене, за вријеме студија у Новом Саду, а и тебе, сигуран сам, док си студирао у Београду, звали наши земљаци...

"Господине Предсједниче,

Признајем да сам дуго размишљао како да насловим ово писмо дубоко свјестан да наслов у многоме одређује тон писма. Не можеш се некоме обратити са Поштована ексцеленцијо па му писати како је крао кромпир од сељака и продавао га накупцима на пијаци. Или шверцовао цигаретама. Или нафтом. Или, шта ја знам, продавао право на бесправну градњу. У том случају мораш писмо почети са, рецимо, Лажни узваниче или Врли лиферанту или тако некако.

Обраћам ти се са предсједниче зато што мислим да та именица понајвише паше уз тебе. Од кад те знам, а има томе више од 30 година, ти си нечему предсједник. Од предсједника општинске владе у Лакташима, преко предсједника странке до предсједника владе, републике, друге републике... Ти, међутим, не предсједаваш, јер би то подразумијевало и неко давање.

Ти си више пресједник како те и зове дио твог бирачког тијела. 'Онај што сједи и ништа не ради. К’о пресјед!', каже наш народ (којег ћу се такође овдје докачити, ал' касније) за такве неке. Ни оно господине у наслову немој схватати као израз поштовања: то му дође као нека поштапалица, придјевска именица која паше и уз судију и уз оптуженог, као нека помоћна дрвена нога која се подмеће под климав астал. За сваки случај.

Ми смо, заправо, више знали један за другог него што смо се лично познавали. Крајем осамдесетих ти си био реформски оријентисан шеф општинске владе у Лакташима, а ја уредник регионалне новине у Бањалуци и дописник реформски оријентисаног недјељника Време из Београда. Биће да је та реформска оријентација оно што нас је, идеолошки, једно вријеме спајало.

Ти ћеш се касније у политици прикључити реформистима Анте Марковића, а ја ћу гласати за њих. Изгубили смо, обојица, с тим што си ти напустио идеју да би остао у политици, а ја напустио земљу да се не бих одрекао идеје.

С обзиром на садржај поруке коју ти желим пренијети учинило ми се у једном тренутку да би најбоље било да писмо започнем са: Здраво земо! Сјећаш се тог пријатељског ословљавања? Тако су мене, за вријеме студија у Новом Саду, а и тебе, сигуран сам, док си студирао у Београду, звали наши земљаци.

Колеге из Босне. Срби, Хрвати, Муслимани. 'Ђе си, земо', одзвањало је студентским домовима седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека, а чуло се, богами, и на београдској Скадарлији или у Дунавској улици у Новом Саду. И на загребачкој Илици, али то припада некој другој причи. Студенти из других република нас су звали Босанцима, док смо се ми, међусобно, земали. 

Ето, ријеч по ријеч и дођох до оног што сам овим писмом хтио да ти кажем. А све поводом једне твоје изјаве око које се у, како ти волиш рећи, „сарајевским политичким круговима“, дигла граја. Није то, додуше, ништа ново, сваки пут кад ти нешто лупиш дигне се граја. Кад лупиш шаком по столу најављујући да ћеш расписати овај или онај референдум, дигне се граја.

Кад причаш вицеве о томе како твоји момци ломе ребра опозицијским политичарима или кад кажеш како прислушкујеш приватне разговоре својих политичких противника, опет се дигне граја. Уз грају дигне се, богами и прашина кад узлетиш хеликоптером који си присвојио са све екипом хеликоптерског сервиса Републике Српске.

Па са скупштинске говорнице као из хеликоптера подвикнеш, онако баш „српски“, да ти се „јебе за (нечије) поштење“ и да ћеш ти и даље радити шта и како хоћеш јер си ти „изабрани функционер“. 

Као што турбо-фолк пјевачи(це) изазивају скандале јер то иде уз имаге естрадне звијезде тако ти изваљујеш скандале јер то иде уз имаге естрадног политичара. Свеједно је да ли са скупштинске говорнице поручујеш народу да ти се „јебе за (нечије) поштење“ или том истом народу под вашарском шатром запјеваш: „Не може нам нико ништа…“ ти сваки пут, као какав фолк-инфлуенсер, непогрешиво учвршћујеш имаге естрадног политичара.

Ивица (Дачић) ти није ни до кољена! Не само физички! Могу замислити да га љубомора гризе сваки пут кад види како поцупкују Давидови насљедници док с цајкама пјеваш под змијањским шатрама! Нема таквог мајстора политичке естраде у цијеломе српском роду. Све до Вучића. Али, он је виши ниво. Велемајстор. Са њим се никоме није мјерити. Мада…

Елем, ти недавно рече да „ми нисмо босански Срби. Ми смо, једноставно, Срби“. Ни босански ни црногорски ни ови ни они. Једноставно, Срби. Ајде, добро, хрватски Срби би још можда и могло, али о том тек треба да се договориш са колегом Милановићем.

Говорио си ти то и раније, није да ниси. Сад си додао још и то да ће Бошњаци за тебе бити Муслимани док год Бакир (Изетбеговић) тебе односно Србе у Босни зове 'босанским' Србима. Свака част, предсједниче. Ала си им се наговорио. Онима из 'сарајевских политичких кругова'.  

Можда ће ти изгледати чудно, можда у први мах и невјероватно, али ја се у овоме потпуно слажем с тобом. Ниси ти босански Срби. Нисам ни ја. А, с нама, ни ових нешто мање од милион душа у Републици Српској и диљем Босне. 

Ти то осјећаш у дубини своје српске душе. Коју болно, као ножем, засијече увреда коју чујеш сваки пут кад дођеш у Београд. Кад ти твоји Срби, они с којима те веже и вјера и језик и, шта ја знам, љубав према Русима или Трампу, кажу „Миле Босанац“. Ја разумијем да ти волиш да идеш у Београд.

Тамо си студирао, на Дедињу имаш кућу и имање, тамо те дочекују као правог предсједника. Види се и на телевизији да си у Београду као код куће. Нарочито пред Патријаршијом. Није ни чудо, па сам патријарх ти је на славу долазио. Све ти је, види се, тамо потаман само ти једно смета: кад те зову Босанцем.

Џаба је што им сваки пут кажеш: 'Нисам ја Босанац, ја сам, бре, Србин.' Они те гледају, мало се смјешкају и климају сумњичаво главама. 'Знамо ми, Миле, да си ти Србин, али ниси Србијанац! Зато си, за нас, Миле Босанац. И, немој, бре, да се љутиш. Волимо ми Босанце, и међу вама има људи.' 

Док се ти у Босни из петних жила напињеш да докажеш да ниси босански Србин, у Београду те прави Срби сваки пут на ђон дочекају трпајући те тамо гдје стварно и припадаш: међу Босанце!

За утјеху ни твом другу Бакиру није лако. Он упорно мути воду да се неби  видјела разлика између Бошњака и Босанца. Па међу Бошњаке гура и Србе и Хрвате. Као православне и католичке Босанце. Мијешајући у босанском лонцу тако и религију и нацију и етничко поријекло. Ако настави овако Бакир би се могао ненадано наћи тамо гдје никако не би желио: међу босанским Бошњацима! Јер ако су Срби и Хрвати у Босни босански онда су, истом логиком, и Бошњаци у Србији србијански, а у Црној Гори црногорски.

Ето Миле предсједниче, довде се слажем с тобом кад је ријеч о босанским Србима. Одавде, мени је јасно да је национални придјев испред етничког имена увијек, а не само у Босни, бесмислен! А, теби?

Ја, наиме, јасно видим да ти као и твоји политички партнери Драган Човић и Бакир Изетбеговић себе представљате као политичке представнике три народа који живе у Босни. Не једног народа, босанског, већ три народа: бошњачког, српског и хрватског. Иако се међусобно држите на сигурном одстојању како би, ту и тамо, могли да један другоме под ноге баците какву политичку петарду као варку за народ, међу вама ипак све одлично функционише.

Док год своја крда држите сваки у свом тору хранећи га истим националистичким смећем, ни један од вас неће пристати да буде - Босанац. Да буде јасно, да Босанаца у Босни има само три одсто (према подацима са пописа стновништва у Босни, 2013. године) није никакво чудо: заједно сте их протјерали ти и твоји политички компањони. 

Ма колико се упирао, ти у Београду, а они у Загребу односно Сарајеву, да негирате свој као и национални идентитет етничких група којима клептократски владате, у пасошу којим прелазите торове својих етнија под ставком националност стоји Босна и Херцеговина. 

Дакле, Миле Србине, да би знао шта да одговориш својим београдским пријатељима кад те, поспрдно или не, поздраве са:“Где си, бре, Босанац!“ као и да својим другарима, Бакиру и Драгану, знаш рећи ко су, шта су и како да се понашају у вези са властитим идентитетом: 

Ти си, Милораде, Србин али не по националности него по родовској или етничкој припадности. По националности ти си - Босанац. По религијском одређењу се вичеш православним илити ортодоксним хришћанином из пастве Српске православне цркве. Свој матерњи језик зовеш српским. 

Између тебе и Новака Ђоковића или било којег Србина у Србији или било гдје на кугли земаљској, нема етничке разлике! Али националне - има. И те какве. То знају сви Србијанци који те зову Босанцем, а то знаш и ти само се правиш луд. 

Бакир Изетбеговић је твој земо и, као и ти, он је по националности Босанац. По линији рода односно према етничкој припадности он је Бошњак, а по религијском убјеђењу сунитски муслиман као и већина Бошњака. Бакир свој матерњи језик, који се ни по чему не разликује од твога, зове босанским. Између Бошњака Бакира и било којег Бошњака из Санџака, Црне Горе или Америке…по етничкој припадности нема разлике. По националној - има. И те какве. Бакир то добро зна али се, као и ти, прави луд.

Драган Човић је, као и вас двојица, по националности Босанац. По етничкој припадности он је Хрват, а по религијском убјеђењу се вика римокатоликом. Он свој матерњи језик, који је исти као и твој и Бакиров, зове хрватским. Између њега и етничких Хрвата из Хрватске, Србије или Аустралије нема етничке разлике. Има националне. Драган Човић то, такође, добро зна. Али се, као и вас двојица, прави луд.

За разлику од вас тројице огромна већина Босанаца ово не зна. Они бркају појмове нације, етноса, религије, народа. Вама то, очигледно, одговара или, како би ти то сочно рекао: јебе се вама што је народ глуп док ви убирете порез на ту глупост.

Горан Тркуља, новинар

28-09-2020

'с-Хертогенбосцх, Холандија"