Европски пут БиХ може више зависити од хрватског питања него од Републике Српске

Када се говори о препрекама на европском путу Босне и Херцеговине, већ годинама се готово аутоматски упире прстом према Републици Српској. Сукоби са високим представником, оспоравање појединих одлука заједничких институција и реторика о самосталности створили су представу да ће управо статус Републике Српске представљати последњу и најтежу препреку чланству Босне и Херцеговине у Европској унији.

Пише: професор Стефан Сурлић

Међутим, развој догађаја током последње године, а посебно договор са Американцима дао је обрисе за јасну политичку формулу: широка аутономија Републике Српске јесте прихватљива, док непризнавање одлука заједничких институција није. Много сложеније питање остаје у Федерацији БиХ, тј. како обезбедити да Хрвати, као бројчано најмањи конститутивни народ, имају стваран утицај на избор представника који заузима хрватско место у Председништву?

Зато би се могло догодити нешто што је до скоро изгледало мало вероватно: будуће чланство Босне и Херцеговине у Европској унији неће првенствено зависити од тога да ли ће Република Српска подржати функционисање централних институција, већ од тога како ће бити дефинисан политички статус хрватског народа.

За Републику Српску европска реформа може бити релативно једноставна

Република Српска би чак могла лакше од Федерације одговорити на захтеве Европског суда за људска права. Према садашњем Уставу Босне и Херцеговине, Председништво чине један Бошњак и један Хрват изабрани са територије Федерације и један Србин изабран са територије Републике Српске. Управо таква комбинација територијалног и етничког услова довела је до пресуда Европског суда за људска права, почевши од предмета Сејдић и Финци. 

На страни Републике Српске проблем би могао бити решен релативно једноставном променом: уместо уставне формулације према којој се бира један Србин из Републике Српске, могао би се бирати „један члан Председништва са територије Републике Српске”, без обзира на његову етничку припадност. Наравно, ова промена сама по себи не би решила све проблеме утврђене пресудама суда у Стразбуру, али би показала да се дејтонска структура може прилагодити европским стандардима без укидања ентитета и без драматичне територијалне реконструкције државе.

Овај модел не би могао да буде примењен на Федерацију. Јер уколико би се у Федерацији једноставно укинуле етничке ознаке и прописало да се бирају „два члана Председништва са територије Федерације”, “случај Комшић” постао би не само политичка реалност већ и правна тековина. Значи, уколико се потпуно уклони етнички кључ, без одговарајуће изборне формуле један конститутивни народ био би трајно дискриминисан у односу на оно што су дејтонске гаранције. 

Трећи ентитет можда неће бити територијалан

Захтев за формалним трећим, хрватским ентитетом упркос све гласнијем помињању од стране одређених политичких и друштвених кругова у Загребу остаје тешко остварив и политички ризичан. Његово стварање отворило би питање граница, мешовитих подручја, положаја Хрвата у централној Босни и Посавини.

Међутим, трећи ентитет не мора бити исцртан на карти да би настала његова политичка суштина. Посебна изборна јединица за хрватског члана Председништва не би имала свој парламент, владу, полицију или правосуђе. Ипак, обављала би најважнију функцију коју заговорници трећег ентитета од њега очекују - спречила би да бројчано већи народ има пресудан утицај на избор представника бројчано мањег народа. 

Резолуција о оснаживању политичког положаја Хрвата у Босни и Херцеговини, коју је Хрватски сабор усвојио 15. јула 2026. управо се креће у том правцу. Сабор је подржао изборне моделе који би омогућили да Хрвати имају одлучујући утицај на избор хрватског члана Председништва, укључујући и могућност посебне изборне јединице. Резолуција нема непосредну правну снагу али има политичку тежину јер хрватској Влади даје парламентарну основу и обавезу да питање хрватске равноправности покреће у институцијама Европске уније. 

Најважнија последица саборске резолуције је европеизација хрватског питања у Босни. До сада се спор око хрватског члана Председништва углавном посматрао као унутрашњи сукоб хрватских и бошњачких странака у Федерацији. Резолуција показује да га Загреб све више третира као питање хрватске државне политике.

Резолуција не значи да је Хрватска већ одлучила да блокира европски пут Босне и Херцеговине. Такву тврдњу било би преурањено изнети. Али документ ствара политичку основу да Загреб у будућности каже да се преговори о приступању не могу завршити док није решено питање ефективне равноправности Хрвата. На тај начин унутрашњи спор између Мостара и Сарајева може постати европски услов.

Конаковић броји функције, Хрвати броје гласове

Одговарајући на резолуцију Хрватског сабора, министар спољних послова Босне и Херцеговине Елмедин Конаковић најавио је за 5. август конференцију о положају конститутивних народа у институцијама БиХ.

Његова основна теза јесте да Хрвати имају више функција и позиција него што би им пропорционално припадало према њиховом уделу у становништву, и то, према његовим речима, на штету Бошњака. Најављено је представљање података о националној структури државних институција, агенција и нижих нивоа власти. Међутим, Конаковић је истовремено признао да је расправа о избору хрватског члана Председништва легална и легитимна.

Та расправа може бити корисна, али Конаковићев аргумент не одговара директно на хрватски приговор. Број запослених, министара и директора показује административну и институционалну заступљеност. Питање ко пресудно утиче на избор хрватског члана Председништва односи се на изборну легитимност. Конаковић и хрватски политички представници под истом речју “равноправност” подразумевају две различите ствари. Једни броје функције, други броје гласове.

Грађански принцип не може се користити као прикривена легитимација трајне доминације бројчане већине. У држави чији Устав експлицитно препознаје три конститутивна народа није довољно одговорити да сваки појединачни глас формално вреди једнако, уколико један народ у пракси може редовно одређивати ко ће заузимати представничку позицију другог.

Могућа асиметрична реформа ка европским захтевима

Босни и Херцеговини можда није потребна савршено симетрична формула за оба ентитета. Република Српска би могла бирати једног члана Председништва са своје територије, без етничког услова. Тиме би њено дејтонско место било очувано, а свим њеним грађанима било би омогућено да се кандидују иако је јасна претпоставка да би изабрани члан био Србин или Српкиња по националности. Федерација би могла бирати два члана, такође без изричитог етничког услова, али уз изборну формулу која спречава да оба члана буду израз политичке воље само једног етноса Федерације.

То би могло укључити кантоналне електоре, захтев за минималном подршком у различитим кантонима или одређену комбинацију директног гласања и потврде у парламентарним институцијама. Такав модел вероватно не би могао потпуно да избегне етнички кључ који оспорава Европски суд за људска права. Али би могао да га учини мање ригидним, мање територијалним и отворенијим за кандидате који имају ширу подршку.

Када се укрсте етничко и европско, очигледно је да хрватска једначина у БиХ није тако лако решива. Овде се мора пронаћи равнотежа између три захтева који се међусобно тешко усклађују: права сваког грађанина да бира и буде биран, права Хрвата да не буду трајно прегласавани и права Босне и Херцеговине да не буде додатно територијално подељена.

Зато европска будућност Босне и Херцеговине можда неће зависити од статуса Републике Српске, како су многи очекивали или многи прижељкују. Много је вероватније да ће зависити од одговора на питање које још нема усаглашено решење: како обезбедити политичку равноправност хрватског народа, а да изборна формула буде прихватљива политичком Сарајеву и не изазове вето Загреба на путу БиХ према ЕУ?

За БН ТВ портал:

Стефан Сурлић, ванредни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду

(Фото: БН)