Неиспуњавање жеља судија уставног суда није кривично дјело

Код нас је постало увријежено мишљење, у смислу свакодневне навике већине људи, коју подгријава неуставна пракса Уставног суда БиХ, да је све што одлуче судије тог суда, а што не буде извршено, наводно кривично дјело неизвршења одлука Уставног суда БиХ.

Др Милан Благојевић

Гледам тако неки дан како је тај суд у предмету број У-10/24 донио одлуку којом је супротно Уставу БиХ утврдио да је неуставан Закон о регистрацији правних лица која оснивају институције Босне и Херцеговине.

Једна од занимљивости овог случаја је то што је тај закон изворно наметнут 2002. године од стране високог представника, а који је Парламентарна скупштина БиХ 2003. године послушно усвојила у истовјетном тексту, као што је 2007. послушно усвојила и закон Педија Ешдауна из 2005. године о "привременој забрани располагања државном имовином Босне и Херцеговине".

Дакле, одлучивши у предмету број У-10/24 да наводно није у складу са Уставом БиХ Закон о регистрацији правних лица која оснивају институције БиХ Уставни суд је тиме у ствари одлучио да није уставан закон високог представника.

Међутим, није то занимљивост којој је посвећен овај текст, јер је она у њему споменута само узгредно. Умјесто ње, овај текст има за циљ да укаже јавности на заблуду и погрешну перцепцију коју има о томе шта наводно може Уставни суд БиХ, иако се ради о нечему на шта ниједан суд на свијету нема право нити треба да има.

Дакле, у наведеном предмету број У-10/24 Уставни суд БиХ је прогласио неуставним поменути закон уз неуставно образложење према којем је то наводно тако зато што тај закон "не рјешава питање регистрације Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине", основане на темељу закона бивше Социјалистичке Републике БиХ и бивше Р БиХ.

Другим ријечима, судије Уставног суда БиХ су оваквом одлуком изразили своју жељу, неуставно, да Парламентарна скупштина БиХ сада мора да им испуни ту жељу тако што ће донијети нови закон и у њега угурати ту судијску жељу, односно Академију наука и умјетности БиХ.

Ова судијска интенција и комплетна њихова одлука број У-10/24 је неуставна зато што у њој постављају неуставну премису према којој наводно постоји континуитет наведеног предратног Закона о Академији наука и умјетности бивше СР БиХ и Р БиХ, иако је то супротно Анексу 2 Устава БиХ.

Наиме, тим анексом Устава БиХ је прописано (тачка 2) да имају континуитет само они закони бивше СР БиХ и Р БиХ који су на снази на цијелој територији БиХ на дан ступања на снагу дејтонског Устава БиХ, тј. 14.12.1995. године.

Међутим, тог 14.12.1995. године предратни Закон бивше СР БиХ и Р БиХ о Академији наука и умјетности бивше БиХ није био на снази на цијелој територији БиХ, већ само у оном дијелу те територије који припада Федерацији БиХ.

Зато је, дакле, неуставна наведена одлука Уставног суда БиХ, број У-10/24.

Такву одлуку тај суд сада хоће да наметне Парламентарној скупштини БиХ, по сваку цијену, па и тако што је тај суд поднио, суштински гледано, кривичну пријаву Тужилаштву БиХ против Парламентарне скупштине БиХ зато што није донијела нови закон по наведеној одлуци Уставног суда БиХ, број У-10/24, иако Кривични закон БиХ прописује (члан 122) да Босна и Херцеговина, а то значи и њена Парламентарна скупштина, не подлијежу одговорности за кривична дјела.

Уставни суд БиХ је, упркос томе, у наведеном предмету, који није једини такав, донио рјешење, број У-10/24 од 2. јула 2026. године, према којем Парламентарна скупштина БиХ није извршила одлуку тог суда којом јој је наложио да донесе нови закон о регистрацији правних лица која оснивају институције БиХ. И одмах затим Уставни суд БиХ је то своје рјешење, како стоји у његовој изреци, доставио Тужилаштву БиХ, што је у ствари кривична пријава тог суда против Парламентарне скупштине БиХ и њених посланика и делегата.

С обзиром на овај апсурд, каквог нема нигдје у свијету, осим овдје у БиХ, нашој јавности треба рећи оно чиме се завршава овај текст.

Наиме, овдје морамо разликовати двије ситуације, од којих једну чине одлуке Уставног суда БиХ донесене по апелацијама правних субјеката (физичких и правних лица) изјављеним против пресуда редовних судова у БиХ, док другу чине одлуке тог суда донесене у поступку апстрактне контроле уставности.

У првом случају неизвршење одлука које Уставни суд БиХ донесе по апелацијама против пресуда редовних судова у појединачним случајевима, а којима Уставни суд одбија апелацију и потврђује пресуду редовног суда, је прописано, и треба да буде прописано, као кривично дјело Кривичним законом Босне и Херцеговине. То је случај не само код нас него и у другим државама у којима постоје уставни судови са апелационом јурисдикцијом.

Међутим, када се ради о апстрактној контроли уставности, ту ствари стоје сасвим другачије. Наиме, апстрактна контрола уставности, казано једноставним језиком, значи право Уставног суда да оцјењује јесу ли закони и други прописи у складу са Уставом БиХ. У том поступку Уставни суд БиХ има право само да утврди, ако сматра тако и има ваљану правну аргументацију за то, да закон или неке његове одредбе нису у складу са Уставом БиХ и да га укине, или да само утврди његову неуставност.

Али, нема право Уставни суд БиХ да наређује законодавцу какав закон у садржајном смислу мора да донесе, а поготово нема право да тражи кривично гоњење државног парламента и парламентарних посланика и делегата због тога што нису донијели закон са садржајем који желе судије Уставног суда БиХ.

Када би парламент и парламентарци били кривично прогањани и осуђивани због тога што нису донијели закон са садржајем који желе судије Уставног суда БиХ, тиме не само што би био повријеђен Устав БиХ који ниједном својом одредбом не прописује такву могућност за Уставни суд БиХ нити за јавне тужиоце и судове да кривично гоне и осуђују парламентарце зато што нису донијели такав закон, већ би тиме биле повријеђене и одредбе Устава БиХ које парламентарцима гарантују имунитет од кривичног гоњења због онога што су рекли за парламентарном говорницом или због тога што су гласали, односно нису гласали за одређени закон.

Овакво стање када је ријеч о апстрактној контроли уставности закона постоји свугдје у свијету, јер нигдје у свијету, ни у једној држави која има уставни суд, није прописано као кривично дјело наводног неизвршења одлуке уставног суда то што парламентарци нису гласали за закон са садржајем који би судије уставног суда хтјеле да буде у закону.

Због тога је правно неутемељено када Уставни суд БиХ донесе рјешење да Парламентарна скупштина БиХ, или ентитетски парламент, није извршио неку његову одлуку, тражећи тиме од јавног тужилаштва да због тога кривично гони парламентарце. То нема нигдје у свијету, само нажалост овдје код нас.

Пише: др Милан Благојевић