Стари су ово поштовали: Шта недјељом ваља, а шта не ваља радити?

Наши стари нису без разлога говорили да недељом треба "оставити руке од посла"

Некада се знало када се ради, а када се мотика, игла и метла остављају по страни. Недеља је била другачија од осталих дана. Чим се заврши јутарњи посао око стоке и куће, људи би се спремали за цркву, облачили оно боље што имају и гледали да се тог дана не хватају тешких послова.

У многим српским кућама недеља се и данас поштује као дан одмора, молитве и породице. Уз њу су се, међутим, везала и бројна народна веровања. Нека су остала жива до данас, док су друга готово заборављена.

Наши стари нису без разлога говорили да недељом треба "оставити руке од посла". Веровало се да тај дан није за све оно што може да сачека понедељак.

Недељом се нису радили тешки послови

Копање, орање, косидба, цепање дрва, тесање и други тешки послови остављали су се за радне дане. Недеља је била намењена одмору, одласку у цркву и дружењу са укућанима.

Посебно се пазило да се не ради на њиви ако посао није хитан. Жетва, косидба или неки други сезонски посао могли су да буду изузетак када је време притискало и када би одлагање донело штету.

Такав однос према недељи није значио да човек треба да седи скрштених руку од јутра до мрака. Стока се морала нахранити, ручак спремити, деца збринути, а оно што је неодложно морало је да се уради.

Ни шивење, предење и велики кућни послови нису били за недељу

У појединим крајевима Србије жене су недељом остављале игле, вретено и вез. Шивење, предење, ткање и други захтевнији ручни радови сматрани су пословима који могу да сачекају.

Исто је важило и за велико спремање куће. Није се гледало благонаклоно на рибање од пода до плафона, померање намештаја и друге послове који могу да се ураде током седмице.

Свакодневне ствари, попут кувања, прања онога што је неопходно или сређивања нереда, нису се у свим крајевима сматрале забрањеним. Разлика је била у томе да ли човек ради оно што мора или од недеље прави обичан радни дан.

Није ваљало ни започињати велике послове

Једно од распрострањених веровања било је да недеља није дан за започињање великих послова.

Градња куће, копање темеља, велики радови око имања или неки други важан посао радије су се остављали за понедељак или други радни дан.

 Наши стари су веровали да не ваља започињати велике послове недељомфото: РИНА
 
Народ је у таквим стварима волео да буде опрезан. Кад се нешто започиње, важно је да се започне "како ваља", па су се дан и време почетка посла пажљиво бирали.

Хлеб и со нису се олако давали из куће

Једно од занимљивијих веровања односи се на хлеб, со, квасац и жар из огњишта.

У неким крајевима сматрало се да недељом није добро давати ове ствари из куће. Хлеб је био много више од хране. Представљао је живот, благостање и оно што кућу држи на окупу. Огњиште је имало готово исто значење.

Зато се веровало да давањем хлеба, квасца или жара комшији може да се "изнесе" и део кућне среће и напретка.

Данас такво веровање многима звучи необично, док је некада било сасвим озбиљно схватано.

Недељом се није ваљало свађати

Од свих обичаја, овај је вероватно најлакше разумети и данас.

Недеља је требало да буде дан мира у кући. Псовке, свађа, вика и тешке речи нису се сматрале добрим знаком.

Старији су често говорили да није добро да се човек на светог дана наљути на укућане, оде посвађан од куће или некоме учини неправду. Дан који је намењен Богу требало је провести без непотребне галаме и размирица.

Шта се онда недељом радило?

Недеља није била само дан када се "ништа не ради". Људи су устајали, спремали се за литургију, одлазили у цркву, обилазили родбину, седели са комшијама, спремали недељни ручак и проводили више времена са породицом.

После цркве се седало за сто. Ручак је био важан део недељног дана, нарочито у већим породицама. Јело се без журбе, разговарало се, долазили су гости, деца су се играла, а старији препричавали шта се дешавало током недеље.

Таква недеља имала је свој ред.

Није се гледало само шта човек сме или не сме да уради. Важније је било да се један дан у седмици одвоји од свакодневне јурњаве и посвети Богу, породици и одмору.

Шта каже обичај, а шта вера?

Овде треба направити разлику.

Многа правила која данас чујемо као „не сме недељом“ припадају народном веровању и обичајима, а не представљају нужно црквену забрану.

Црквени смисао недеље везан је за богослужење, молитву, одмор и сећање на Васкрсење Христово. Човек није позван да занемари оно што је неопходно само зато што је недеља.

Ако треба нахранити стоку, спремити храну, збринути дете, помоћи болесном човеку или урадити нешто што не може да чека, такве обавезе не могу се једноставно ставити у исти кош са непотребним тешким радом.

Зато се и данас често може чути савет да недеља не треба да буде дан беспосличарења, већ дан другачијег ритма.

Наши стари су тај ритам добро познавали. Знали су када се ради до изнемоглости, а када се остављају алат и њива. Знали су и да се недељом човек мало боље обуче, оде у цркву, седне са својима и не тражи разлог за свађу.

Можда се много тога променило, али је једна ствар остала иста, а то јесте да је недеља лепша када се не потроши на оно што може да сачека сутра.

(Еспресо) Фото: АИ