Stari su ovo poštovali: Šta nedjeljom valja, a šta ne valja raditi?

Naši stari nisu bez razloga govorili da nedeljom treba "ostaviti ruke od posla"

Nekada se znalo kada se radi, a kada se motika, igla i metla ostavljaju po strani. Nedelja je bila drugačija od ostalih dana. Čim se završi jutarnji posao oko stoke i kuće, ljudi bi se spremali za crkvu, oblačili ono bolje što imaju i gledali da se tog dana ne hvataju teških poslova.

U mnogim srpskim kućama nedelja se i danas poštuje kao dan odmora, molitve i porodice. Uz nju su se, međutim, vezala i brojna narodna verovanja. Neka su ostala živa do danas, dok su druga gotovo zaboravljena.

Naši stari nisu bez razloga govorili da nedeljom treba "ostaviti ruke od posla". Verovalo se da taj dan nije za sve ono što može da sačeka ponedeljak.

Nedeljom se nisu radili teški poslovi

Kopanje, oranje, kosidba, cepanje drva, tesanje i drugi teški poslovi ostavljali su se za radne dane. Nedelja je bila namenjena odmoru, odlasku u crkvu i druženju sa ukućanima.

Posebno se pazilo da se ne radi na njivi ako posao nije hitan. Žetva, kosidba ili neki drugi sezonski posao mogli su da budu izuzetak kada je vreme pritiskalo i kada bi odlaganje donelo štetu.

Takav odnos prema nedelji nije značio da čovek treba da sedi skrštenih ruku od jutra do mraka. Stoka se morala nahraniti, ručak spremiti, deca zbrinuti, a ono što je neodložno moralo je da se uradi.

Ni šivenje, predenje i veliki kućni poslovi nisu bili za nedelju

U pojedinim krajevima Srbije žene su nedeljom ostavljale igle, vreteno i vez. Šivenje, predenje, tkanje i drugi zahtevniji ručni radovi smatrani su poslovima koji mogu da sačekaju.

Isto je važilo i za veliko spremanje kuće. Nije se gledalo blagonaklono na ribanje od poda do plafona, pomeranje nameštaja i druge poslove koji mogu da se urade tokom sedmice.

Svakodnevne stvari, poput kuvanja, pranja onoga što je neophodno ili sređivanja nereda, nisu se u svim krajevima smatrale zabranjenim. Razlika je bila u tome da li čovek radi ono što mora ili od nedelje pravi običan radni dan.

Nije valjalo ni započinjati velike poslove

Jedno od rasprostranjenih verovanja bilo je da nedelja nije dan za započinjanje velikih poslova.

Gradnja kuće, kopanje temelja, veliki radovi oko imanja ili neki drugi važan posao radije su se ostavljali za ponedeljak ili drugi radni dan.

 Naši stari su verovali da ne valja započinjati velike poslove nedeljomfoto: RINA
 
Narod je u takvim stvarima voleo da bude oprezan. Kad se nešto započinje, važno je da se započne "kako valja", pa su se dan i vreme početka posla pažljivo birali.

Hleb i so nisu se olako davali iz kuće

Jedno od zanimljivijih verovanja odnosi se na hleb, so, kvasac i žar iz ognjišta.

U nekim krajevima smatralo se da nedeljom nije dobro davati ove stvari iz kuće. Hleb je bio mnogo više od hrane. Predstavljao je život, blagostanje i ono što kuću drži na okupu. Ognjište je imalo gotovo isto značenje.

Zato se verovalo da davanjem hleba, kvasca ili žara komšiji može da se "iznese" i deo kućne sreće i napretka.

Danas takvo verovanje mnogima zvuči neobično, dok je nekada bilo sasvim ozbiljno shvatano.

Nedeljom se nije valjalo svađati

Od svih običaja, ovaj je verovatno najlakše razumeti i danas.

Nedelja je trebalo da bude dan mira u kući. Psovke, svađa, vika i teške reči nisu se smatrale dobrim znakom.

Stariji su često govorili da nije dobro da se čovek na svetog dana naljuti na ukućane, ode posvađan od kuće ili nekome učini nepravdu. Dan koji je namenjen Bogu trebalo je provesti bez nepotrebne galame i razmirica.

Šta se onda nedeljom radilo?

Nedelja nije bila samo dan kada se "ništa ne radi". Ljudi su ustajali, spremali se za liturgiju, odlazili u crkvu, obilazili rodbinu, sedeli sa komšijama, spremali nedeljni ručak i provodili više vremena sa porodicom.

Posle crkve se sedalo za sto. Ručak je bio važan deo nedeljnog dana, naročito u većim porodicama. Jelo se bez žurbe, razgovaralo se, dolazili su gosti, deca su se igrala, a stariji prepričavali šta se dešavalo tokom nedelje.

Takva nedelja imala je svoj red.

Nije se gledalo samo šta čovek sme ili ne sme da uradi. Važnije je bilo da se jedan dan u sedmici odvoji od svakodnevne jurnjave i posveti Bogu, porodici i odmoru.

Šta kaže običaj, a šta vera?

Ovde treba napraviti razliku.

Mnoga pravila koja danas čujemo kao „ne sme nedeljom“ pripadaju narodnom verovanju i običajima, a ne predstavljaju nužno crkvenu zabranu.

Crkveni smisao nedelje vezan je za bogosluženje, molitvu, odmor i sećanje na Vaskrsenje Hristovo. Čovek nije pozvan da zanemari ono što je neophodno samo zato što je nedelja.

Ako treba nahraniti stoku, spremiti hranu, zbrinuti dete, pomoći bolesnom čoveku ili uraditi nešto što ne može da čeka, takve obaveze ne mogu se jednostavno staviti u isti koš sa nepotrebnim teškim radom.

Zato se i danas često može čuti savet da nedelja ne treba da bude dan besposličarenja, već dan drugačijeg ritma.

Naši stari su taj ritam dobro poznavali. Znali su kada se radi do iznemoglosti, a kada se ostavljaju alat i njiva. Znali su i da se nedeljom čovek malo bolje obuče, ode u crkvu, sedne sa svojima i ne traži razlog za svađu.

Možda se mnogo toga promenilo, ali je jedna stvar ostala ista, a to jeste da je nedelja lepša kada se ne potroši na ono što može da sačeka sutra.

(Espreso) Foto: AI